Први учитељ који се дуже задржао, 14 година од 1897-1911. године, био је Чедомиљ Тодоровић, па је то време запамћено као ,,Чедино доба“.“ Тада су ударени темељи модерном школству у Сремчици. Поред рада у школи, радио је на културном уздизању села, а бавио се и писањем. Основао је народну књижницу, продужну школу, Винодељску задругу и Грађански клуб.Објавио је ,,Летопис основне школе“ и ,,Бићеш грађанин“. Пред Балканске ратове, радила су само два одељења састављена од ученика од првог до четвртог разреда. Број ученика се кретао око 100. Школске 1912/13. за време Балканских ратова рад школе је потпуно прекинут. Тако је било и за време Првог светског рата 1914-1918, јер у школској архиви за тај период нема података о раду школе. Ратни период у раду школе обележила је учитељица Дамјанка Глишић, супруга познатог сликара Драгомира Глишића, која је била веома образована жена за своје време.Школе је учила у Крагујевцу и Београду, а студије педагогије у Цириху у Швајцарској. Одлично је говорила немачки језик. Измећу два светска рата, за време краљевине, број ученика се кретао измећу 200 и 300. Радила су два одељења, а тек пред Други светски рат отворено је први пут и треће одељење. У овом периоду уређено је школско двориште, а у школском ходнику отворена је читаоница. За време немачке окупације у Другом светском рату, нарушава се изглед школског дворишта и углед школе. Школска документација је непотпуна. Поново раде само два одељења, а велики број ученика изостаје из школе. У школу пристижу деца ратних избеглица. Са повећањем броја становника у послератном периоду, који у Сремчицу долазе из различитих крајева тадашње Југославије, повећава се и број ученика.Школске 1957/58. године отвара се прво одељење петог разреда, да би школске 1960/61. године школа прерасла у осмогодишњу. Због недостатка простора, 1959. године у школском дворишту, са источне стране, подиже се нова зграда са пет учионица и две канцеларије. Убрзо и тај простор постаје недовољан, па је зграда дограђена 1962. године. Крајем шездесетих година двадесетог века, дошло је до смањења броја ученика што се поклопило са тадашњим настојањем да се на територији Београда укину такозване патуљасте школе.Тако је 1963. године ОШ ,,Вук Караџић“ припојена ОШ ,,Владимир Назор“ у Железнику, у чијем ће саставу остати до 1975. године, када се поново осамостаљује. Тадашњи директор ОШ ,,Владимир Назор“ био је Сава Стекић, професор чије је дело ,,Школа у Сремчици – 150 година живота и рада“ које је објављено јубиларне 1992. године, драгоцени извор података о развоју школства у Сремчици.После осамостаљења школе 1975. године припојена јој је ОШ ,,Бранко Радичевић“ из Велике Моштанице, која ће у њеном саставу остати до 1989. године. Број ученика је непрестано растао, прелазио је 2000, радило се у четири смене. Школа је 1992. године реконструисана и дограђена.Школске 1992/93. у Сремчици је почела са радом новоизграђена школа ,,Душко Радовић.“