ОШ ВУК КАРАЏИЋ – Основна школа у Сремчици која носи име Вука Караџића.

ОШ

"Вук Караџић" Сремчица

Претеча данашње школе била је прва приватна школа у Сремчици, основана 1842. године. Данас око 930 ученика похађа наставу, подељену у 37 одељења. Страни језици који се могу учити у школи су енглески, руски и немачки.

Издвајамо

Упис првака

Упис у први разред 2022/2023. године

Ученици успешни на такмичењима

Ученици успешни на такмичењима

Наградни конкурс "Зов природе"

Наградни конкурс “Зов природе”

О школи

Кратак историјат школе

Пре 170 година, у време када Кнежевина Србија још није независна држава, када је највећи број њеног становништва неписмен, када рад на образовању чини своје прве кораке, када недостају учитељи и простор 1842. године почела је са радом прва приватна школа у Сремчици.

Била је смештена у згради суднице, мештани су је звали ,,школица““. Зграда је била мала, ниска, мрачна, јер су прозори били мали и улепљени хартијом.

На почетку рада ,,школица““ је имала само 7 ђака и то дечака, махом одраслих. Родитељи нису били расположени да шаљу децу у школу, јер су им били потребни у обављању пољопривредних послова, а сматрало се да женска деца не треба да се школују – њима је била намењена улога мајке и домаћице.

Тек законом из 1882. године основна школа постаје обавезна за све дечаке и девојчице старије од 7 година.

За све време трајања прве школе од 1842. до 1875. године постојала су само 3 разреда са око 30-так ученика. У школи се учила штица, читање, часловац, псалтир, црквено појање, бројање до 100 и нешто рачуна. Писало се на обичној хартији, гушчијим пером, а учитељ је правио мастило од лишћа и галице. Испит се полагао на крају године, велики број ученика није излазио на испит, па се једном десило да су сви понављали.

Учитељи нису имали сталну службу, били су углавном занатлије, без већег знања и воље, а самим тим и без већег ауторитета. И сами ученици су били већ одрасла деца, често грубог понашања, па је било и физичких казни. До отварања државне школе променило се 10 учитеља.

Први учитељ је био Милоје Вукићевић из Бачке, који је остао упамћен по свом сујеверју.